Dok nije uvedena dijagnostika i dok nisu postojale automehaničarske radionice u kojima Vas dočekuje hostesa, odlazak kod majstora za kola je bio događaj. Na ulazu u servis koji je često bio malo veća garaža, dočekao bi Vas majstor koji se skoro uvek zvao Mića, i sa cigarom između zuba promrmljao: “aj uteraj“, a dijagnostika bi se svela na sledeće: “dođi sutra“!
Servisirajući Hondu CR-V u jednom servisu u Beogradu, prošao sam prvi put ceo proces opravke vozila od početka do kraja. Prijem, šalter, salon, predaja ključeva, kafa, sok, vraćanje ključeva, kartica za izlaz i doviđenja. A gde je Mića? Više je osećaj boravka u tržnom centru nego u servisu, pri tom, automobil čist kao suza, pepeljara prazna, a ni kap ulja na volanu. Možda je automobil opravljao robot?
Slažemo se, novi servisi su efikasni i dobro rade svoj posao ali i cena je adekvatna. Rekli bi smo možda i pomalo nerealna, osim ako kafa i sok ne koštaju kao na Trgu Svetog Marka u Veneciji pa su uračunati u ukupnu cenu.
Priče iz radionice, serija iz 80-tih godina, možda najbolje opisuje kako je nekada izgledao servis za automobile, pre bi smo rekli servis za ljudske duše. Glavni majstor koga je glumio Zoran Radmilović, bio je pre svega odličan pedagog i psihoterapeut, a konačno i dobar mehaničar. Šegrti su se učili osnovnim životnim vrednostima, sazrevali i učili zanat pod budnim okom strogog ali pravičnog glavnog majstora.
Put od šegrta do eventualno vlasnika sopstvenog servisa nije lak i traži ljude koji će biti posvećeni, precizni, uporni, željni usvajanja znanja, a iznad svega poštovati starije i one koji su im nadređeni. Odnos sa mušterijama i njihovim problemima nevezano za mehaniku učiniće da kroz ovaj posao završe životnu školu.
Sigurni smo da na Senjaku i Novom Beogradu postoji makar po jedan servis koji nije izgubio dušu, a ipak prati savremene trendove i oslanja se na nove tehnologije.